Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Милан Новаковић – Св. браћа Ћирило и Методије

Ћирило и Методије

Света браћа

Ћ

ирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.

Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Свете Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Споменик Св. браћи у Охриду

 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лувига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растисављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.

Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.

У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Клемента, где су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.

Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености.

Црква посвећена Св. браћи

 Ћирило и Методије су проглашени за свеце и сада су крсна слава многих православних хришћана, а и многе цркве носе имена и изграђене су у част овим мисионарима, такође њихово име носе разне школе и универзитети.
(извор података: Википедиа)

иконе, фреске и слике Ћирила и Методија

Сајт са српским славама, међу којима су Ћирило и Методије

Видео презентација о Ћирилу и Методију

Advertisements

Responses

  1. Одличан рад. Слике, иконе, видео записи. Мада ћемо морати разјаснити да ли су Ћирило и Методије словенски апостоли зато што су ширили писменост, или зато што су ширили хришћанство?

  2. Зато што су ширили хришћанство, јер је основни задатак Христових апостола био након Христове смрти да шире његова учења.

  3. Да, питао сам Те зато што у првом пасусу није баш најјасније због чега имају епитет „равноапостолна“ браћа Ћирило и Методије.

    • И да, ниси објаснио како се Ћирило час зове Ћирило, а час Константин?

      • Једно световно друго монашко име, бар колико могу да закључим…

  4. Неће бити. Погледај шта је то „велика схима“, или шта се дешавало са Константином пре смрти у Риму.

  5. Трећи и највиши степен монаштва – „велики анђелски образ“, или „велика схима“ – представља потпуно удаљавање од света. Чин великог анђелског образа сличай је чину мале схиме, али је обимнији и свечанији, а осим тога одликује се већом строгошћу и узвишеношћу завета који се дају. Прстходно вече, одећа будућег схимника уноси се у олтар и полаже у подножју свете Трпезе (Престола), како би се освештала и била примљена од Самог Бога. На јутрењу на дан пострижења пева се посебан канон који се састоји од мољења за онога онога ко прима анђелски образ и стихира у саставу канона. Пострижење се по Типику обавља такође на Литургији, после малог входа, али се пре уобичајене песме „Објатија отча“ певају још три умилна антифона дубоко покајног садржаја. Игуман поставља иста питања, са додатком речи „двоструко“ и говори о „удвостручењу“, при чему онај ко се постризава говори да жели „најсавршенији испоснички живот“. Настојатељ му у поуци говори да је од данашњег дана дужан да се осећа „распетим и умртвљеним за свет, ради учињеног двоструког одрицања“ и да не треба да мисли ни о чему земном, него искључиво о духовном, о духовним подвизима, о уздржању тела, о очишћење душе, о скромности духовној и телесној, о плачу, о свему тужном и тешком што доноси „радостотворни живот по Богу“. Ово пострижење назива се „другим крштењем“; постризавани се очишћује од свих грехова и постаје „син светлости“. Приликом самог пострижења власи, каже се да схимник „други пут постризава власи своје главе, у знак коначног одрицања од света, и свега што је у свету, и коначног одбацивања своје воље, и свих телесних похота, како би пазио на себе у безмолвију и делатној усамљености“. Одећа коју облачи великосхимник, и слична је, и разликује се од одеће мале схиме. Тако, схимник облачи посебну „схимничку расу“. Затим, њему се ставља нарочити „велики параман“[3], кожни каиш, а на главу „кукуљица (капуљача) са аналавом (схимом)[4]“. Кукуљица одговара клобуку малосхимника и назива се „кукуљем незлобивости, шлемом спасоносне наде и ћутљивог пребивања у духовном размишљању, и опрезног надгледања себе“. Аналав (схима[5]), који виси спреда, треба да подсећа схимника на добровољна страдања Христа Спаситеља“. Схимнику се облачи и нарочита схимничка мантија „без набора“. Дају му се сандале (обућа), бројаница, ручни крст и запаљена свећа уз карактеристичну поуку. После певања два тропара чита се и нарочита молитва.

    У чину великог и анђелског образа постоји молитва „за скидање кукуља“. Као што су новопросвећени после крштења били дужни да седам дана у белој одећи посећују сва црквена богослужења, тако су и новопострижени монаси дужни да бораве у цркви исти број дана у комплетној одежди коју су на пострижењу добили. Осмога дана јавно и уз посебну молитву са њих се скида кукуљица, као најкарактеристичније обележје монаштва, како би могли поново да се врате свакодневним послушањима. После тога они већ имају право да сами стављају и скидају кукуљицу, не тражећи сваки пут благослов настојатеља.

  6. Е, какве то везе има са Константином – Ћирилом?

  7. Константин се у Риму разболео и замонашио у једном грчком манастиру, узевши том приликом монашко име Ћирило(грч. Κύριλλος) што значи Господњи

  8. “ … Онда су га снашле многе тегобе и поче да побољева. И пошто је много дана подносио муке болести, једанпут привидео му се Божији лик, те поче овако певати:

    – Због оних који су ми рекли: „У дом господњи уђимо, – развеселио се дух мој и срце моје обрадовало.“[182]

    И обукавши се у свечане ризе, проведе тако цео дан радостан говорећи:

    – Одсада нисам слуга ни цару, нити било коме другоме на земљи, него само Богу Сведржитељу. Нисам био и бих и јесам вечно. Амин.

    А сутрадан обуче се у свету монашку схиму придруживши светлост к светлости[183] и надене себи име Кирил. И у тој схими остао је педесет дана.

    И када се приближи час да се упокоји и пресели у вечна пребивалишта, подигне руке своје к Богу и помоли се са сузама говорећи овако:

    „Господе Боже мој,
    који си све анђелске редове и бестелесне силе створио,…“

    http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv-braca/zitije-cirilovo_c.html

  9. Још једно питање: какву то булу помињеш? Шта је була?

    • Була (лат. bulla, мехурић) је оловни печат који се користио да озваничи царске и папске документе.

      • Да, тако је. А онда се још исти израз користи и за сам тај папски документ.

  10. па ја сам за монашко име рекао на почетку што ме терате да проверавам и вијам информације? -.-

    • Види: Цар и патријарх не шаљу Кирила и Методија, него Константина и Методија. Константин се у Риму разболи, и пре смрти прими велику схиму, и промени име у Кирило.
      Тако ниси написао, зато Те терам. Да не будеш попут оних који мисле да је Мирослав био један од апостола јер постоји Мирослављево јеванђеље, и да су Кирило и Методије имали и трећег брата – Константина.
      Осим тога, зар блог не постоји да би нешто научили?

      • рекао сам одмах да му је једно монашко, друго световно име… дакле написао сам добро… 🙂

  11. Уф, не… Ниси схватио. Он је имао ДВА монашка имена: једно је Константин, а друго име (Кирило) је узео пред смрт, кад је поред постојећа три монашка завета (безбрачност, сиромаштво и послушност) узео још неке додатне завете.

    • ахам, путем велике схиме, сада сам схватио… јел то то онда?

  12. Јеееееееееееј! 😀

  13. Ај овде сте искоментарисали пуно, ја сам сувишан 😀

    • Стеване, шта је папска була? Ово чисто да видимо да ли си „прелетео“ текст или читаш.

  14. Папски документ. 😀

  15. Рашовићу, то је питање за мог имењака. 🙂 За Тебе је: Шта је „велика схима“?

    • у схими је Константин добио своје треће име Ћирило. Прелето сам то. Чак и коментаре 😀

      • Нема шта, чим се неко зове Стеван – све капира. 🙂


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: