Објављено од стране: Стеван Јурић | 3. августа 2010.

Провера

Август је почео, значи да ће и школа брзо почети, на вашу велику радост. Постављам овај чланак да видим да ли неко има какво питање, нешто чега се сетио од како је престала настава у јуну. Можда је неко у току распуста био у каквом манастиру или цркви, видео нешто лепо и занимљиво па то жели да подели са другима. Или видео нешто што му је нејасно, непознато, чудно… А и да видим да ли неко посећује блог у току распуста. 🙂

Advertisements

Responses

  1. Доказ за посећивање блога је коментар, наравно. 🙂

  2. naravno 😀

  3. http://unexplainedmysteriesoftheworld.com/archives/the-mystery-of-the-pagan-origin-of-christmas-jesus-was-not-born-on-december-25th-but-a-whole-bunch-of-pagan-gods-were
    našao sam slučajno na internetu pa pogledajte…

    • Моје оскудно знање енглеског ми не омогућава да чланак у потпуности разумем, али колико сам схватио, тврде да се Господ Исус Христос није родио 25. децембра?
      Види, то није ништа ново и нама непознато. Оно што амерички „стручњаци“ сада откривају, то Православна црква зна 2000 година. Ми знамо да нико од јеванђелиста није забележио тачан датум рођења Христовог. Зашто? зато што пре 2 миленијума нико није ни бележио, поготово не у сиромашним фамилијама, датуме рођења деце која можда неће ни преживети. Тек после, негде крајем III или почетком четвртог века Црква је одредила овај датум, не тврдећи да је Исус баш тада рођен. Интересује ли те зашто баш овај?

  4. naravno 🙂

    • Божић је настао у Риму и одатле се током следећа два века постепено, и чак мукотрпно, пренео на остатак хришћанске васељене.
      У хришћанском свету се Божић – Рождество, рођење Исуса Христа слави као други по значају празник.
      Да Христос није рођен, не би ни живео међу људима, проповедао о спасењу човечанства, чинио чуда, пострадао и васкрсао. Божић се слави 25. децембра од стране готово свих, тај дан због примене другачијег календара неким хришћанима, Србима и Русима на пример „пада“ 7. јануара, мада је и њима то 25. децембар. Јермени и још неки који се држе првобитног обележавања Рождества Христовог, тај празник славе заједно са Богојављењем, дакле још две недеље касније. Верници и други ретко се питају да ли је Христос заиста рођен датума како ми то славимо.
      Полазе вероватно од тога да је датум тачан. Међутим, то није случај. Ми из Новог завета, из Еванђеља, не сазнајемо не само датум него ни месец или годишње доба. То није забележено. Првих векова хришћани су живели у непрестаном ишчекивању поновног Христовог доласка. Многи су у прогонима мученички пострадали, њихова смрт сматрана је рођењем у Богу, тријумфом будућег живота. Рођење човека, грешника, није сматрано вредним слављења.
      Рођендане су у то време славили нехришћани. Веома раскалашно слављени су рођендани владара, то су били државни празници, данима су трајале баханалије. Римски цареви сматрали су себе неком врстом божанства, тако су и прихватали и њихови поданици. Хришћани нису желели да тако славе рођење свога Спаситеља, отуда нису ни размишљали ни о датуму тог догађаја.
      Победник над тамом
      У четвртом веку попуштају прогањања хришћана, настаје време толеранције, у највећем обиму њен је зачетник цар Константин. Рим као седиште царства и даље слави многобожачке и друге празнике. Код Римљана је слављен 25. децембар као победа непобедивог сунца. Култ сунца се преко царских војника проширио на целу империју.
      Када је цар Аурелијан извојевао победу над сиријским градом Палмиром сматрао је да му је небо, сунчево божанство, било у посебној милости и да његово слављење по империји треба да прошири и државно регулише. Хришћани, као грађани, или робови, или војници, на неки начин били су невољно укључени у то. Посебно се осећао позваним епископ Рима, као средишта царства, да реагује на предимензиониран култ сунца који је хришћанима био потпуно неприхватљив и мрзак. Папа Либерије је увео слављење Божића 354. или 355.године.
      Календар сачуван из времена његовог управљања Црквом помиње по први пут 25. децембар као празник „Дан рођења Христа у Витлејему“. То је дакле прво слављење у историји хришћанства. И заиста, каснијих деценија култ сунца опада и потом ишчезава пропашћу западног Рима. Датум Божића дакле има симболичан карактер и као такав је уведен, таквог га треба прихватити. Христос је то сунце које је засијало свету, обасјало га спасењем. Он је победник, над тамом, над адом, над паклом, над греховном природом човека и човечанства. Он је, као сунце на небу, дао нову димензију људској цивилизацији. Његовим учењем човек стиче могућност да стекне спасење, живот вечни, јер тек се тако остварује смисао постојања. Тиме је савладана тама људског рода, као што сунце савлађује таму ноћи.
      Хришћани су до тада славили Ускрс – празник васкрсења Христовог, Богојављење (Епифанију, крштење Христово), Духове тј. Педесетницу, а почели су и одређеним данима да славе успомену на оне који су свој живот положили за веру- свете мученике. Свака недеља им је била празник, славило се васкрсење Христово, причешћивало се.
      Прво славље у Цариграду
      Црквени празници су настали на Истоку – Јерусалим, Цариград, Александрија, Антиохија. Божић је пак настао на Западу, у Риму, и одатле се током следећа два века постепено, чак мукотрпно, пренео на остатак хришћанске васељене.
      Тешко је потпуно прецизно установити како се нови празник ширио на Исток. Сматра се да се Божић први пут у Цариграду славио скоро тридесет година касније него у Риму. Сачувана је једна проповед светог Григорија Назианзина из 380. године у којој каже за себе да је он оснивач новог празника у Цариграду. Изгледа да се новина није потпуно примила и да је требало још времена да се устали. Свети Јован Златоусти отприлике у исто време Божић сматра „“мајком свију празника“ и образлаже то опширно. Он још каже да је празник изазвао међу верницима велику полемику, неки су га одбијали сматрајући га младим, новим и непотребним.
      Даље на Исток, у Јерусалиму и Александрији се рођење Христово славило на Богојављење готово до краја четвртог века, па и касније. За Александрију прави доказ новог празника имамо тек из 432. године а у Јерусалиму још педесетак година после, по неким изворима и 150 година касније. У то време су у Александрији живели многи велики и богомобдарени богослови и светитељи. Нису сачувани списи из којих би се могло сазнати зашто су они тако дуго и упорно били против увођења овог празника.
      Да се устали слављење Божића, требало је дакле преко две стотине година. Може се рећи да није било више хришћана, осим Јермена и других монофизита, који су завршили шести век а да нису увели слављење Божића, и то 25. децембра. Спорост се може објаснити богословским разлозима. Нико више није правио паралелу са некадашњим римским празником сунца. Пропао је стари Рим, настао је на Босфору, „Нови Рим“, Константинопољ – Цариград, који је од првог дана био хришћански. Он се сматрао правим настављачем римске империје мада није спорио првенство по части „првога Рима“.
      Ж. Туцић

  5. Наравно 🙂 ево и ја се сетио да дођем на блог… мрзи ме да читам све ово горе, али битна је моја намера да дођем на блог… :Р

  6. Битно је да имаш намеру да завршиш гимназију, не мораш ништа учити ако те мрзи, важна је намера. 🙂

  7. Да, да, да… у потпуности сте у праву… прочитао сам онај чланак горе… Амерички научници желе да кажу да је датум Христовог рођења заправо преузет из античких, паганских религија попут Старо-грчке и религије старог Рима, у којима су се једна од већих Божанстава радила како они тврде 25. децембра… И могу се похвалити да сам током боравка у Копенхагену ове године, посетио многе протестанске цркве, и приметио сам нешто неуобичајено: Ни у једној цркви нема лика Пресвете Богородице. Слике цркви ћу донети у школу ако вас занимају… 😀

  8. http://sr.wikipedia.org/sr-el/Протестантизам#.D0.9E.D1.81.D0.BD.D0.BE.D0.B2.D0.BD.D0.B5_.D0.BE.D0.B4.D0.BB.D0.B8.D0.BA.D0.B5_.D0.9F.D1.80.D0.BE.D1.82.D0.B5.D1.81.D1.82.D0.B0.D0.BD.D1.82.D1.81.D0.BA.D0.BE.D0.B3_.D1.83.D1.87.D0.B5.D1.9A.D0.B0

    Као што видиш, у чланку стоји и ова реченица: „On odbacuje posredništvo Djeve Marije i Svetih, kao i čistilište, molitvu za umrle i individualno ispovedanje grehova.“ Ако светитељи и Пресвета Богородица немају никаквог, па ни молитвеног удела, заслуге, за наше спасење, шта ће онда њихова/њена икона или кип у цркви? Тако размишљају протестанти.

  9. Занимљив чланак… Међутим у црквама су се налазиле статуе анђела са њиховим именима, потом слике и статуе апостола… И уочио сам још нешто занимљиво: У свакој цркви се налази макета брода која виси са плафона, са данском заставом… сасвим неубичајен детаљ. Такође сам обишао руску православну цркву и англиканску цркву и обе су заиста велелетне…


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: