Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Настасија Грујић – Цар Давид

Цар Давид

Давид  је по Светом писму био краљ Израела и Јудеје. По предању био је наследник првог краља Израела Саула и владао је од 1005. пне. до 965. пне. Ујединио је 12 израелских племена, а наследио га је син Соломон. Давид је такође познат као писац многих псалама.

Запамћен је као најправеднији од свих старих израелских краљева, као и велики војсковођа, музичар и песник. Бог је изабрао Давида и дао му обећање да се његова лоза неће прекинути. Јевреји верују да ће Месија, што значи „помазаник“ (онај који је изабран за краља и помазањем посвећен за ту службу), бити израван потомак Давидов. Хришћански свети списи, посебно Нови завет, указују да је Исус директни Давидов потомак. Давидова владавина и уопште постојање Давида се још не може доказати историјским или археолошким инструментима; најстарији писани документ о Давиду, такозвани натпис Тел Дана, потиче из 9. века пне. За јеврејску, хришћанску и исламску културу предање о Давиду има изузетну важност.

Млади Давид

Давид се родио у Витлејему као најмлађи син пастира Јесеја. Већ као дечака га је пророк и судија израелски Самуило на налог Божји помазао за краља. Давид је дошао на двор краља Саула који је био болестан (којег је Бог ради греха Саулових ударио злим духом), те би Давид свирао харфом (ударао у гусле) и олакшао Саулово стање (отерао духа). Постао је миљеник Саулов и носио његово оружје.

Давид и Голијат

У време владавине краља Саула Израелци су се бранили од војске Филистејаца. Давид, доносећи храну за своју старију браћу која су се борила на страни Саула, чуо је за Филистејског борца, дивовског Голијата. Голијат је изазивао Израелце да му покажу свог најбољег јунака како би видели ко је бољи у борби један на један односно чији је Бог јачи, израелски или филистејски. Уплашени Голијатове висине и снаге нико од Израелаца није хтео да пристане на двобој. Давид је, жудећи да брани име Божје, инсистирао браћи да би могао поразити Голијата. Када је Саул чуо за ово, иако неверујући, пустио је Давида да изврши своју намеру. Давид је поразио Голијата једним хицем из своје праћке погодивши га у чело. Омиљен међу Израелцима Давид је пошао Саулу носивши му главу Голијата на што га овај упита чији је син, а Давид му одврати „Ја сам син Јесеја из Витлејема“. Тиме ће почети и бројни сукоби између краља Саула и Давида као новог претендента на престо, до коначне Саулове погибије у борби с Филистејцима и Давидова доласка на власт.

Давид у прогнанству

На двору Сауловим Давид је брзо стекао Саулову љубомору, јер се у разним бојевима показао већим јунаком од њега. Саул је покушавао да га убије, али је Давиду успело бекство уз помоћ своје супруге Михале и њеног брата Јонатана, обоје Саулова деца.

Давид је са својим присталицама био у бекству док га је Саул са 3.000 изабраних војника гонио по земљи. Сакривши се једном од Саула у пећинама Енгадским Саул је ушао у пећину ради природне потребе, међутим Давид га је поштедео и одсекао само скут од његовог плашта, што Саул није приметио. Ово је Давид показао Саулу испред пећине као доказ своје лојалности. Дубоко дирнут Саул је пророковао Давиду да ће бити краљ Израелу после њега и добио Давидову заклетву, да ће поштедети Саулов дом.

После је Давид служио Филистејцима у борби против бедуинских разбојника. Кад су Филистејци кренули поново на Израел одрекли су се Давидове помоћи, јер му нису веровали. Давид је са своје стране по други пут поштедео Саула, пошто је тајно узео из Сауловог табора Саулово копље и крчаг, демонстрирајући тиме поново своју верност али и надмоћ над Саулом.

Давид као краљ

Саул је погинуо у борбама против Филистејаца. Са њим је страдао његов син и Давидов пријатељ Јонатан, за којег је Давид говорио да му је његова љубав вреднија од љубави жене. Пошто у дому Сауловом није било престонаследника, Давид је у Хеврону крунисан за краља Јудеје. Овим почиње подела Израела на северно царство Израел и јужно царство Јудеја, које ће се тек после Давида и сина му Соломона показати. Уз промишљену политику Давид је везао северно царство за себе и постао краљ Израела. Давидова држава се тиме састављала од Израела и Јудеје, обоје везане за једног краља. Давид је затим освојио град Јевус или Салим, то јест Јерусалим, на међи Израела и Јудеје. Јерусалим није припадао територији 12 израелских племена те је био део краљеве домене. Са учвршћивањем своје владавине Давид је пренео ковчег завета, највећу светињу израелских племена, у Јерусалим, који је тиме постао нови политички и религиозни центар Израелаца. Водио је успешне ратове и натурио суседним државама од Дамаска и Моава до Црвеног мора своју врховну власт. Филистејске градове међутим није успео да освоји.

За време војних похода против Амонаца Давид се заљубио у Витсајеву, супругу свог војсковође Урије Хетејина, и облегао је док је Урије водио ратове. Да би сакрио прељубу наредио је свом братанцу, војсковођи Јоаву, да у боју тајно убије Урију. Давид је затим оженио Витсавеју, која је после Михале, Авигеје и Ахиноаме и других жена била његова осма супруга. Пророк Натан је претио Давиду Божјом казном и прво дете Давида са Витсавејом је умрло. И поред тог греха Давид је остао изабраник Божји, али му није било допуштено да изгради храм Божји; овај је изградио тек други син Давида и Витсавеје, Соломон. Један други син Давидов, уствари његов љубимац Авесалом, је покушавао да свргне оца што му је замало и успело. Авесалома је убио Јоав супротно Давидовој наредби, што је Давида сломило. Пре своје смрти Давида су наговорили Витсавеја и Натан да престо остави Соломону и не старијем сину Адонији те је Соломон помазан за краља.

Advertisements
Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Катарина Прерадов – Пророци

Пророци

 

Пророчки покрет у Старом завету одиграо је, несумњиво, велику и веома важну улогу али, треба знати да је библијски појам пророк био много шири него што ми то данас мислимо. Према библијским схватањима, пророк није био човек који је видео искључиво будућност и на основу тога предсказивао догађаје који ће се одиграти.

Он је био, истовремено, и човек кога је сам Бог одабрао да у његово име преноси поруку и чува веру.

Бог се преко пророчких уста обраћао људима са Својим „Ја Јесам“. Они су опомињали цареве и народ да се поправе и покају за своје грехе, и говорили им каква ће их казна стићи ако их не послушају. Нису се бојали да кажу истину у очи и самим злим царевима, као и другим људима и због тога су често страдали, били гоњени, мучени и убијани. Сви су се они трудили да олакшају народу живот под многим недаћама, тешећи га, одржавајући у њему веру у долазак Спаситеља света. То су били мудраци, народни учитељи, како би данас рекли – друштвени и политички радници.

Пророци су истицали етичке вредности религије, а чија суштина је у томе да људи буду у души праведни.

Имена неких од најпознатијих пророка су: Исаија, Језекиљ, Илија, Јеремија, Данило. А највећи од свих пророка био је Исус из Назарета, Син Божји.

Нови завет представља хронологију догађаја које су старозаветни пророци вековима унапред најавили у Старом завету. Хришћани верују да Исусово учење изложено у Новом завету представља испуњење Старог завета. То веровање темеље на Исусовим речима: „Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нисам дошао да покварим, него да испуним.“

Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Милан Новаковић – Св. браћа Ћирило и Методије

Ћирило и Методије

Света браћа

Ћ

ирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.

Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Свете Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Споменик Св. браћи у Охриду

 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лувига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растисављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.

Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.

У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Клемента, где су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.

Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености.

Црква посвећена Св. браћи

 Ћирило и Методије су проглашени за свеце и сада су крсна слава многих православних хришћана, а и многе цркве носе имена и изграђене су у част овим мисионарима, такође њихово име носе разне школе и универзитети.
(извор података: Википедиа)

иконе, фреске и слике Ћирила и Методија

Сајт са српским славама, међу којима су Ћирило и Методије

Видео презентација о Ћирилу и Методију

Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Милица Вуковић – Цар Соломон

Цар Соломон

Соломон је трећи краљ Израела , градитељ храма у Јерусалиму, чувен по великој мудрости, богатству и снази. Он је други син Давида и Витсавеје. Пророк Натан саопштава Давиду да је Божја воља да његов прворођени син умре као казна за убиство Урије Хитита, Витсавејиног мужа и њиховог порода. После једнонедељног поста и молитве, Давид доби вест да му је син мртав и утеши ожалошћену Витсавеју која зачиње Соломона.

Цар Соломон

Цар Соломон

Mудра пресуда

Мудрост своју, Соломон је показао пре свега на суду. Ускоро по зацарењу њему су дошле на суд две жене. Оне су живеле у истом дому, и свака је имала дете.

Ноћу, једна од њих своје дете је задавила и подметнула га другој жени, а живо дете је узела себи. Ујутру, жене су почеле да се споре: „живо дете је моје, а мртво је твоје“, говориле су обе. Тако су се спориле и пред царем. Саслушавши их, Соломон је наредио: „донесите мач“. И принели су мач к цару. Соломон је рекао: „Расеците живо новорођенче на пола и подајте половину једној и половину другој“.

Једна од жена при тим речима је ускликнула: „подајте боље њој дете, али га не  убијајте!“

Друга је напротив говорила: „сеците, нека не буде ни њој ни мени“.

Тада је Соломон рекао: „не убијајте дете, него га дајте првој жени: она му је мајка“.

Народ, чувши о овоме, почео се бојати цара, јер су сви увидели, какву мудрост му је дао Бог.

Соломонова пресуда

Соломонова пресуда

Соломонова слава

Када је Соломон постао цар царство израиљско беше велико као што никад више неће бити. Тринаест година је трајала изградња величанственог Соломоновог двора.Стотине радника је клесало скупоцен камен за темеље и кедрово дрво за зидове и таванице.Шест степеника водило је до престола на ком је седео Соломон. С обе стране сваког степеника поставлјен је по један резбарен лав. Сам престо је био од слонове кости опточене златом. Ликови лавова били су постављени крај ослонца за руке а на наслону престола била је изрезбарена лава бика. Посетиоци су јели из посуђа од сувог злата и пили из златних чаша. Имао је велике стаје за коње, а по дворишту су се шетали мајмуни и пауни.

Изградња храма

Испунивши завештање свога оца Давида, Соломон је приступио изградњи храма Божијег, у Јерусалиму. Изабрао је место за храм на гори Морија, која је била указана још Давиду и на којој је Аврам приносио на жртву Исака. Чим је почела градња Соломон је послао  поруку цару тирском, Хираму, Давидовом старом пријатељу, у којој га је замолио да му пошаље кедрова дрвета, што је Хирам радо учинио. Храм је правило око двестотине градитеља седам и по година. Зидови храма били су направљени од камена, споља обложени белим мрамором, а изнутра златом. Сви делови храма намењени богослужењима, били су направљени од злата. Када је храм био готов, Соломон је позвао на његово освећење све старешине и много народа. Уз звуке труба и певање духовних песама био је унесен Ковчег Завета у најскровитију одају храма Светињу над светињама. Тада се храм изненада испунио блиставио сјајем,блиставијим од злата које се пресијаваше, јер га је испунио облак славе Господње.

Храм у Јерусалиму

Соломонова песма над песмама

Ова библијска књига је песма о лепоти и снази, са пажљиво одабраним сликама из поља, башта, живота биљака и животиња … Делове о сну одликују нежни осећаји, док је одељак о неискоришћеној могућности дао основу многим проповедима. Ово је јединствена и једина књига у Светом Писму која говори о људској љубави и то без премца.

 „Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина.

  Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе девојке.

  Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселиће се тобом, спомињаће љубав твоју више него вино; прави љубе те.

  Црна сам, али сам лепа, кћери јерусалимске, као шатори кидарски, као завеси.

  Не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило;

синови матере моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде,

и не чувах свој виноград, који ја имам.

  Кажи ми ти, ког љуби душа моја, где пасеш, где пландујеш?

Јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?

  Ако не знаш, најлепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских.

  Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновим.

  Образи су твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима.

  Начинићемо ти златне гривне са шарама сребрним.

  Док је цар за столом, нард мој пушта свој мирис.

  Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.

  Драги ми је мој грозд кипров из винограда енгадских.

  Лепа ти си, драга моја, лепа ти си! Очи су ти као у голубице.

  Леп ти си, драги мој, и љубак! И постеља наша зелени се.

  Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам јелове. „

 Соломонови греси

Соломон беше велики и мудар цар, а његов двор богат и сјајан. Али онда он стаде трошити више него што је стицао,када су му требали радници за личне послове силом је доводио људе и није их плаћао. Имао је много жена туђинки које се држаху својих богова,а он уместо да их учи да познају правог Бога, на крају стаде да гради олтаре њиховим идолима и прихвата њихове обичаје.

Соломон и царица од Саве

Бог се разгневи на Соломона што му није остао веран до краја као Давид те одлучи да отргне од њега десет племена израиљских.

Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Милан Шијаковић – Мојсије

МОЈСИЈЕ

Мојсије је био син Аврама и његове жене Јошебед. Као пророка га поштују у јудаизму, хришћанству и исламу. Он је такође писац Торе.

У време када се Мојсије родио фараон је од страха да се број Јевреја, који су тада били египатски робови, превише повећа, наредио да се сва новорођена јеврејска деца побију. Његова мајка је из љубави према њему направила корпу, ставила га у њу и пустила низ реку у нади да ће га сачекати лепша судбина. Дете је нашла фараонова ћерка која је била на реци са својом слушкињом и дала детету име Мојсије. Мојсијева старија сестра га је пратила и предложила принцези да нађе неку жену која би могла да доји дете док оно не порасте. И тако се Мојсије вратио својој мајци. Касније се вратио на фараонов двор.

Једном је Мојсије, док је још био на двору, видео неког Египћана како туче Јевреја убије га. Фараон му је запретио смрћу а Мојсије је побегао из земље. Док је тако лутао пустињом налетео је на бунар на ком су 7 ћерки свештеника Јитра покушавале да узму воде како би напојиле стоку. Он је отерао пастире који им нису дозвољавали и помогао им да напоје стадо. Касније се он оженио Сипром једном од тих 7 сестара. Једном док је чувао стадо видео је грм који је горе а није могао да изгори. Преко тог грма Бог му рече да треба да иде и ослободи Јевреје из Египта.

Када је Мојсије дошао пред фараона и рекао му Божију жељу он је одбио да пусти Јевреје из ропства. Тако је Мојсије пустио многе невоље на египатски народ. На крају највећа невоља је била да ће доћи анђео смрти и убити све синове првенце у Египту, укључујући и фараоновог сина. У међувремену је рекао Јеврејима да намажу врата овчијом крвљу како би дали знак да ту живе Јевреји. Следећег јутра сви египатски прворођени синови су били мртви, а фараон пусти Мојсија да поведе Јевреје из Египта.

Када су Јевреји дошли до Црвеног мора фараон их скоро сустиже, у жељи да се освети за оно што се десило његовом сину.

Тада Мојсије раздвоји море и Јевреји безбедно пређоше на другу страну мора. А када су Египћани кренули за њима море се затвори и потопи војску.

Када су изашли из Египта Јевреји направише златно теле и молише му се из захвалности за излазак из Египта. Тада се Мојсије попе на планину Синај и прими две плоче са десет Божијих заповести.  Мојсије тада начини Ковчег завета и стави заповести у њега. И од тада када год би стајали на неком месту подизали би шатор у ком би стајао ковчег и ту би се људи молили.

Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Милица Бучко – Песма над песмама

Песма над песмама

Ова библијска књига је песма о лепоти и снази, са пажљиво одабраним сликама из поља, башта, живота биљака и животиња итд.

      Делове о сну одликују нежни осећаји, док је одељак о неискоришћеној могућности дао основу многим проповедима. Ово је јединствена и једина књига у Светом Писму која говори о људској љубави и то без премца.

      Проблеми ауторства, сврхе и литерарне врсте се прожимају. Наслов може да значи или да је песму написао Соломон, (10. век пре Христа), или да је песма о њему. Јеврејски језик допушта обе могућности. Ако се прихвати пастирска хипотеза, прва алтернатива мора да се одбаци, јер тешко да би Соломон писао књигу која му задаје морални ударац. Нека од јеврејских предања књигу приписују Језекију, док присуство неких новијих израза указује да настанак књиге датира после Соломона, али је могуће да су те нове речи резултат уређивачких интервенција у каснијем периоду.

      Међутим, може се рећи да ни питање времена, ни питање ауторства не утичу на улогу и вредност ове књиге.

      Код тумачења се постављају три групе питања. Којој литерарној групи припада књига? Која је сврха књиге? Колико главних карактера има у књизи? Вековима су ова три питања разматрана и захваљујући тежини књиге нико није могао да буде догматичан у својим закључцима.

      Каква је природа књиге? Због очигледне љубавне тематике књига је вековима схватана као алегорија о Христовој љубави према Цркви. Међутим, не постоје индикације да је збирка алегоријски замишљена. Разнолики и често контрадикторни резултати таквог погледа не иду у прилог тумачењу књиге. Песма мора да се дословно узме, као што се и појављује, као песма о људској љубави, писана у форми низа драматичних песама са једном уједињавајућом темом. Чињеница да књига своје постојање у канону вероватно може захвалити алегоријском тумачењу, још увек није основа за нормативизирање таквог тумачења. Ово, свакако, не значи да књига не може повремено бити слика између Христоса и појединца.

     Књига је израз чисте брачне љубави, онакве какву је Бог приликом стварања и дао. То је одбрана ове љубави против свих који се уздржавају од телесних уживања и који обесвећују светињу брака.

      Могућа су три тумачења ове књиге:

 1.     То је жив опис Соломонове љубави према Суламки, ( искрена љубав између мушкарца и жене);

 2.    Сликовито откривање љубави Божије према свом одабраном народу – Израиљу – жена Господња,

 3.    Поређење Христове љубави према својој небеској невести, Цркви,

      Споменимо пастирску хипотезу. То је поглед у којем су двоје заљубљених, један пастир и једна Суламка. Између њих постоји искрена и чврста љубав. Међутим, Соломон хоће да освоји девојку за свој харем и покушава да задобије њену наклоност и то кроз вештачке дражи палате. Безуспешан је. Постојала је претпоставка да је Соломон пример искрене, одане љубави усмерене само према једној особи и то у светлу његових седам стотина жена и три стотине иноча, као и свих кобних последица за народ које су стигле након његових многих љубавних афера. Још важније за одбацивање пастирске хипотезе је  и то што Соломон није био пастир.

Због само ових разлога, више је него оправдано њено место у Светом Писму, јер Бог води рачуна о сваком аспекту нашег живота.

СОЛОМОНОВА ПЕСМА НАД ПЕСМАМА, глава 4.

 1. Лепа си ти, драга моја, лепа си ти,

     очи су ти као у голубице између витица твојих;

     коса ти је као стадо коза

     која се виде виде на гори Галаду.

 2. Зуби су ти као стадо оваца једнаких,

     кад излазе из купала,

     које се све близне,

     а ниједне нема јалове.

 3. Усне су ти као конац скерлета,

     а говор ти је љубак;

     као кришка шипка јагодице су твоје

     између витица твојих.

 4. Врат ти је као кула Давидова

     сазидана за оружје,

     где висе хиљаде штитова

     и свакојако оружје јуначко.

 5. Две су ти дојке као

     два ланета близанца,

     који пасу међу љиљанима.

 6. Док дана захлади и сенке оду,

     ићи ћу ка гори смирновој

     и ка хуму тамјанову.

 7. Сва си лепа драга моја

     и нема недостатка на теби.

 8. Ходи са мном с Ливана, невесто,

     ходи са мном с Ливана,

     да гледаш с врха Аманскога,

     с врха Сенирскога и Ермонскога,

     из пећина лавовских и с гора рисовских.

 9. Отела си ми срце, сестро,

     моја невесто,

     отела си ми срце једним оком твојим

     и једним ланчићем с грла твојега.

 10. Лепа ли је љубав твоја,

       сестро моја невесто,

       боља је од вина љубав твоја,

       и мирис уља твојих

       од свих мирисних ствари.

 11. Са усана твојих капље сат, невесто,

       под језиком ти је мед и млеко,

       и мирис је хаљина твојих

       као мирис Ливански.

 12. Ти си врт затворен, сестро моја, невесто,

       извор затворен, студенац запечаћен.

 13. Биље је твоје воћњак од шипака

       с воћем дивним, од кипра и нарда.

 14. Од нарда и шафрана, од иђирота и цимета,

       са свакојаким дрвљем за кад,

       од смирне и алоја

       и са сваким предивним мирисима.

 15. Изворе вртовима, студенче воде живе

       и која тече с Ливана!

 16. Устани севере, и ходи јуже,

       и дуни по врту мом

       да капљу мириси његови;

       нека дође драги мој у врт свој,

       и једе дивно воће своје.

Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Драган Мићић – Осма Божија заповест

ОСМА БОЖЈА ЗАПОВЕСТ

НЕ КРАДИ!!!

Осма Божија заповест забрањује да крадемо или присвајамо туђу имовину на непоштен начин. Крађа је не само отворена пљачка нечије имовине него и тајно узимање исте. Крађа је и лагање у куповини и продаји, као и свака превара и обмана.
Богатсво стечено на поштен начин доноси свакоме срећу и служи му на понос и похвалу. Насупрот томе богатсво стечено крађом, увек доноси несрећу, јер није узалуд речено: отето-проклето.

Не кради!

Када површно прочитамо ову заповест помислимо да се  она не односи на нас.Ми не проваљујемо у куће, не обијамо банке, не радимо оружане пљачке. Ми нисмо лопови. Али Божји стандарди су мало виши од  наших. Он захтева апсолутно поштење. Многи од нас, не би никад прихватили да нас  неко назове лоповом али немамо проблема да варамо државу и њене институције.  То је чак и опште прихваћено и ако превариш државу људи ће те сматрати интелигентним. Путовати бусом или возом а не платити карту, нико не сматра крађом, али у Божјим очима то јесте крађа. Красти у фабрици или у  фирми, телефонирати  на рачун фирме, су ствари на које мало ко обраћа пажњу. Ако не радиш ове ствари, људи те гледају као неког чудака. Ми живимо у друштву које  је толико огрезло у преварама, да ми полазимо од предпоставке да свако жели данас превари, и да би преживели ми морамо да се понашамо исто.

Не кради!

 

 

Објављено од стране: Стеван Јурић | 20. јуна 2011.

Никола Шкорић – Четврта Божија заповест

Четврта Божја заповест

Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твојему.

 

– Прве 4 Божје заповести су везане за однос човека према Богу, док су остале за однос човека према другом човеку. Ова спада у прву категорију.

– Прво што се мора рећи код ове заповести, јесте да је тај седми дан заправо субота, иако ће многи други помислити да је недеља. Због чега?

Недеља – дан кад се „не дела“
Понедељак – дан „по недељи“
Уторак – од „втори“, други
Среда – средњи дан
Четвртак – четврти
Петак – пети
Субота – од јевр. сабат

Положај четвртка и петка се не односе на редослед у седмици већ на положај у односу на недељу.  Значи субота је дан за одмор Господу Богу. Првобитно се празновала субота, онда се празновање пребацило у недељу. Доле у тексту стоји разлог.

Ово тумачење се спомиње и у Другој књизи Мојсијевој, глава 31. 12-17. стих.

Такође, спомиње се и у Књизи Пророка Исаије, глава 58. 13. стих.

У њој се каже да ће Бог наградити човека и да ће га извести на висине земаљске.

Бог је створио за шест дана небо и земљу, а седмог је одмарао. Друга књига Мојсијева 20. 8-11.

Ова заповест нам наређује да радимо шест дана, а седми дан да посветимо као дан одмора нашем Творцу. Посветити седми дан, значи да се у тај дан уздржавамо од свакодневних послова (јурење за новцем и зарадом), и да од тога дана требамо да служимо Богу и да се са захвалношћу сећамо свих Његових доброчинстава (одлазак у цркву, наша лична побожност).

део црквеног календара

По Црквеном календару, субота је шести дан у седмици, а недеља први.

Субота се у хришћанској Цркви не празнује као прави празник. Ипак, у знак сећања на стварање света и као наставак првобитног празновања, ослобођена је поста (изузев током четири главна поста и на празнике Усековања главе Јована Претече и Воздвижења Часног Крста).

У хришћанској Цркви четврта се заповест извршава на следећи начин. Празнује се сваки седми дан, али не последњи од седам дана, тј. субота, него први дан сваке седмице, а то је недеља.

Недељни дан (тј. недеља, руски: воскресење) празнује се од времена Васкрсења Христовог.

Апостоли нас јасно упозоравају да ће неки верници одступити од науке новозаветног хришћанства. (Дела 20,29-31)

Цар Константин је 7. марта 321. године издао Закон о светковању недеље: “У часни дан Сунца, нека се становници градова одмарају. Само они који се баве земљорадњом могу слободно обављати своје обичне послове, јер се дешава да други који дан није пије повољан за сејање или обрађивање винограда. Не искоритивши погодно време, могли би нам пропасти драгоцени дарови које нам небо пружа.”

Значи, нигде у Библији не пише да су Апостоли, или неко други, покушавали да промене дан одмора.

Светковање дана одмора у Гани. У Африци се, претходних 100 година, број Хришћана повећао 70 пута. На снимку су православни црнци.

Недељни одлазак у Цркву, у Шведској. Швеђани су протестанти – лутерани.

Римокатоличка миса.  

Одлазак у Православну Цркву у Палерму.  Пева Дивна Љубојевић.

Цитирам Владику Николаја:

Шта нам је наређено четвртом заповешћу Божијом ?
Да празнујемо Божији дан као дан одмора.

Шта значи субота на оригиналном језику?
Значи дан-одмора, јер за шест дана* је Бог створио небо и земљу,
а седмог дана се одморио.

Зашто признајемо недељу као дан одмора?
Зато што је Господ наш Исус Христос у Недељу васкрсао из мртвих,
докле је у суботу делова у Аду, проповедајући Јеванђеље умрлима
и спасавајући их.

Који је био дан одмора за Христа?
Недеља, када је задобио победу над последњим непријатељем, тј. над
смрћу. На Велики петак је победио наше грехе, у суботу је победио царство
Сатане у Аду, а у Недељу победио је смрт Својим Васкрсењем. Тако се
славно завршило дело људског спасења. И тек тада се Он одмарао. Стога
је Недеља Његов и наш дан одмора.

Посвети седми дан искључиво Богу, и тако ћеш се уистини одморити и новом снагом запојити Седмога дана целога мисли о Богу, говори о Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Тако ћеш се уистини одморити и новом снагом запојити. Човек неки не поштоваше заповест Божју о празновању недеље, те продужи суботни посао и у недељу. И док се цело село одмараше, он се знојаше на њиви са својом стоком, којој такође не даваше одмора. Али идуће среде он клону: клону и његова стока; па кад цело село беше на њиви, он сеђаше код куће преморен, мрзовољан, очајан. Зато, браћо, не будите као овај човек, да не би и ви изгубили снагу и здравље и душу. Него шест дана радите и сарађујте Богу, с љубављу и насладом и страхопоштовањем, а седми дан цео посветите Господу Богу. Заиста, ја сам пробао и знам, да право празновање недеље човека одушевљава, подмлађује и чини срећним.

 

 

Објављено од стране: Стеван Јурић | 19. јуна 2011.

Станко Ћућуз – Аврамова вера

Аврам 

Аврам је био богат човек, имао је много стоке, сребра и злата, али није имао деце.

Бог је изабрао њега да сачува истиниту веру, кроз његово потомство, за цело човечанство. Бог се јавио Авраму и рекао да оде у земљу коју му он покаже и да ће направити од њега велики народ и да ће се у његовом потомству, временом родити Спаситељ света. И он га је послушао.

Једног врелог дана Авраму се јавио Бог у виду три трговца и саопштио му да ће кроз годину дана његова жена Сара имати сина.

Одлазећи од Аврама, Бог му је открио, да ће Он истребити суседне градове Содом и Гомор, јер су то најнечаснији градови на земљи. У Содому је живео сестрић Аврамов, праведни Лот. Тада је Аврам почео да га моли да помилује те градове ако нађе педесет праведника, а касније десет. Бог је пристао да их помилује ако нађе десет праведника. Али у тим градовима није било ни десет праведних људи. Два Анђела су спасили праведног Лота са његовом породицом из града. Они су им рекли да беже и да се не окрећу назад. Тада је  Господ на Содом и Гомор пролио кишу од сумпора и ватре и истребио је те градове и све људе у њима.

Годину дана после јављања Бога Авраму у виду тројице путника, испунило се предсказање Господа: Авраму и Сари родио се син, ког су они назвали Исак. Аврам је тада имао сто година, а Сара деведесет. Они су веома волели свог јединца сина.

Бог се јавио Авраму и рекао му да узме сина јединца и принесе њега на жртву. Аврам је то урадио без поговора. Њему је било веома жао свог јединца сина, којег је волео више, него самог себе. Али Бога је он волео више од свега и веровао је Њему савршено, и знао је, да Бог никада и ништа лоше не жели. Он је већ принео нож, да би заклао својег сина. Али анђео га је са неба позвао и рекао да не подиже руку  на дете и не чини над њим ништа. Јер је тада знао, да се боји Бога, јер није пожалио јединца својега  ради Њега.

За такву веру, љубав и послушање Бог је благословио Аврама и обећао, да ће имати потомства тако много, као звезда на небу и као зрна песка на обали мора.

Објављено од стране: Стеван Јурић | 19. јуна 2011.

Јасмина Бачлић – Књига о Јову

Књига  о Јову

„Књига о Јову“  је 18. по реду књига у Библији, а уједно и једна од  најстаријих књига  надахнутих Писама.  Књигу је  довршио Мојсије нешто након Јовове смрти. Ова књига говори о човековој верности Богу, чак и кад је у питању његов живот.

Јов је живео у земљи Узу, смештеној у северној Арабији, близу земље коју су  запосели  Едомејци  и источно од земље обећане Абрахамовом потомству.

То је било у време када ‘ није било на земљи таквог као што је он’ , био је беспрекоран и праведан. (  И рече Господ Сотони: „Јеси ли видео слугу мог Јова?  Нема онаквог човека на земљи, доброг и праведног , који се боји Бога и уклања се ода зла“ ).  Ова књига уствари, одговара на питање зашто Бог допушта патњу. Сатана је тврдио пред Богом и анђелима да човек под притисцима патњи и проблема неће остати веран Богу и да ће га се одрећи. Хтео је то да докаже Јову али није успео. Јов се највише памти по својој упорности и истрајности и показао је да несавршен човек може остати веран Богу увек. Књига такође доказује да Бог није узрок патњи , болести и смрти, док многи не мисле тако и многе религије уче своје вернике да је Бог узрок зла. Књига објашњава и велича Божја стваралачка дела, Његову правду, љубазну доброходност и милосрђе.

Јов

( „Гле, Бог је силан али никога не одбацује, силан је снагом срчаном. Не да живети безбожнику, а невољницима чини правду. Не одвраћа од праведника очију својих, него још с царевима на престо посађује их на век, те се узвишују“).

Јовово страдање

„Књига о Јову“ релативизује питање праведности, заправо, отвара оно вечито питање – због чега праведник трпи, ако није згрешио? Може ли се дати другачији одговор него да је Бог, као извор и мерило праведности, одговоран за све патње и страдања?  Ако је Бог мерило праведности и њен извор зар није потпуно позван и да одговара за кажњавање праведних?

Јов је пре више хиљада година поставио питање за чијим одговором још увек трагамо. Бројна су питања, али су малобројни они који питају. Умногоме фрустрирано човечанство, навикнуто на форму заповести, још увек чека да смогне снаге и да, попут старозаветног Јова, постави питање.

Older Posts »

Категорије